IMPRESIONIZAM

Iako je u predmetnom pogledu nastavak realizma, impresionizam uspostavlja nov odnos prema svetu. Slikari se više ne zadovoljavaju preobražavanjem i razvijanjem tradicionalnih formula, kao što su to činili neoklasicisti i romantičari, već tragaju za novim načinom vizuelnog izraza. Iz tog novog načina proizilazi i nov odnos prema predmetu. U početku je impresionistiki postupak bio analitički, ali ubrzo mrlje čiste boje počinju da brišu uobičajeni izgled predmeta. Od impresionizma počinje eksperimentisanje sa predmetom, koje se nastavla do naših dana.

Klod Mone: Impresija - rađanje sunca

Glavna razlika između slikara impresionista i realista, čiji su radovi ponekad bili veoma slični, tiče se načina rada. Dok su realisti dovršavali platno u ateljeu nakon skica urađenih na otvorenom i radili na platnu sa pripremljenom smeđom podlogom koja je njihovim slikama davala jedinstven štimung, impresionisti su koristili belo grundirano platno i obično, mada ne uvek, čitavu sliku radili u pleneru. Spontan odnos prema svetu, a ne određen odnos prema jednoj, uglavnom evropskoj, kulturi, kao što je bio, recimo, odnos neoklasicista prema antici, ili romantičara prema Šekspiru i gotici, omogućio je impresionizmu da koristi likovna iskustva svih, a ne samo evropskih stilova. Nije slučajno da su se impresionisti divili japanskim drvorezima - estampama - i japanskoj umetnosti uopšte. Susret umetnosti Dalekog istoka i impresionizma odlična je prekretnica u svetskoj istoriji umetnosti, prekretnica koja je počela da ostvaruje ideju o tome da je umetnost sredstvo komunikacije svih naroda, bez obzira na njihovu nacionalnu umetnost i tradiciju.

Alfred Sisli

U suštini, pojava impresionizma se podudara sa trenutkom kada je izvan naučnih krugova prihvaćeno Njutnovo otkriće spektra i njegov zaključak da je bela svetlost sastavljena od boja. Bilo je potrebno 150 godina da jedno naučno saznanje postane deo opšteg iskustva. Impresionistička slika je impresija - rezultat neposrednih vizuelnih utisaka o Sunčevoj svetlosti i predmetima obasjanim njome. Saznanje da je svetlost sastavljena od boja, da u njoj nema bele i crne, već samo toplih i hladnih boja kojima je moguće izraziti svetlost i senku, našlo je punu primenu u slikarstvu impesionista. Slikajući bojama Sunčevog spektra impresionisti stvaraju radosno i svetlo slikarstvo sposobno da izrazi treperenje vazduha i drhtaj Sunčevog odbleska.

Pjer Ogist Renoar

Živosti impresionistički slikanih prizora posebno je doprinosio kratak, zapetast potez čistim bojama, koje se, gledane sa distance, međusobno mešaju u oku posmatrača. Takav način rada davao je njihovim slikama svežinu tonova nepoznatu u dotadašnjoj umetnosti i omogućavao kolorističke, a ne samo tonske kontraste. Da bi istakli svoj pristup umetnosti, impresionisti su kao najčešće motive birali pejzaže sa rekom, scene regata i izletišta, sneg, nebo sa oblacima, plast sena, lokvanji na vodi i sl, jer je u njihovom predstavljanju takav potez doprinosio dočaravanju odblesaka svetlosti na vodi, treperavoj igri senki i, uopšte, prikazivanju fluidnih i nepostojanih aspekata stvarnosti. Za njih su ti fenomeni predstavljali analogije nepostojanosti i promenljivosti realnog sveta kao vrednosti značajnih za senzibilitet modernog čoveka. Poseban problem koji se postavljao u impresionističkoj organizaciji slike, zasnovanoj pre svega na svetlosti i boji a ne na motivu koji se slika, kao i želja da se na slici zabeleži neponovljivost trenutka nasuprot stalnim i trajnim svojstvima sveta, ticao se uklapanja ljudske figure u takav koncept. O izazovu koji je taj problem predstavljao za umetnike, svedoče brojne slike figure u pleneru, među kojima se motiv žene sa suncobranom javlja kao jedan od najpostojanijih.

Meri Kasat

Za razliku od Gustava Kurbeta, Mane nije dao nikakvo ime stilu koji je stvorio. Kad su njegovi sledbenici počeli sebe nazivati impresionistima, odbio je da prihvati to ime za svoje delo. Impresionistima je bilo potrebno duže vreme da steknu međunarodno priznanje. Zanimljivo je da su Amerikanci bili njihovi prvi pokrovitelji i da su brže reagovali na novi stil nego Evropljani. U doba kada ih nijedan francuski muzej nije prihvatio, impresionistička dela ušla su u javne zbirke u Sjedinjenim Američkim Državama, a američki slikari su bili među prvim sledbenicima Manea i njegovog kruga.

Berta Morizo

Pošto su već deset godina mlađi umetnici bili isključeni iz zvaničnih krugova sada su odlučili da stvar uzmu u svoje ruke. Mone, Renoar, Pisaro, Sisli, Dega, Sezan i mnogi drugi, u nameri da prikažu svoj rad nezavisno od Salona, osnovali su "Udruženje nepoznatih umetnika, slikara, vajara, grafičara i drugih". Nova umetnička grupa svoju prvu izložbu otvorila je 15.4.1874. u starom ateljeu koji je pripadao poznatom fotografu Nadaru na pomodnom bulevaru Kapucina. Ova njihova izložba nije imala uspeha kod publike. Osam do deset hiljada posetilaca hrlilo je u Salon svakog dana; izložba impresionista privukla je prvog dana tek 175 posetilaca, a poslednjeg samo 54, od kojih je većina došla s namerom da se šali na račun izloženih dela. Ta je izložba, u stvari, novom pokretu dala ime. Tako je Luj Leroj, neprijateljski raspoložen kritičar, danima u podrugljivim člancima punim oštre kritike u časopisu "Le Charivari" pozajmivši reč iz naslova Moneove slike mora "Impresija - rađanje sunca" krstio novu umetnost: "Impresija - sasvim tačno! I upravo sam rekao sebi da ako neka impresija tako utiče na mene, nečeg tu mora biti. Kakva sloboda i lakoća u potezu! Nedovršene tapete mnogo su završenije nego ova morska slika."... " Ako njihovi ciljevi treba da se opišu u jednoj jedinoj reči, morali bismo da izmislimo reč impresionisti. Oni su impresionisti u tome što ne reprodukuju pejzaž, no izražavaju utisak koji on ostavlja na posmatrača".

Kamij Pisaro

Danas se impresionizam ne posmatra kao revolucionarno stvaranje nove ere, ili kao dostignuće jednog umetnika; radije ga gledamo kao dalji razvitak ideja, tehnika i opažanja koja su nastala i razvila se u toku prve polovine XIX veka, premda su ga Mane i njegovi sledbenici primenjivali na vrlo radikalan način. Impresija je bila vizuelni kontakt, u jednom jedinom trenutku, sa pejzažom ili drugim motivima. Oko nema sposobnost da primeti sve vidljive detalje u momentu; ono samo pilji u zgrade, prolaznike i druge stvari duže nego što mi pojedinačno posmatramo prozore, dekorativne ukrase fasada, moderni šešir ili plemenito lice, a dužim posmatranjem naš mozak stičeprvu impresiju i koristi zbir iskustava, običnih zapažanja i mašte. Ono što su impresionisti uopšte, a posebno Mone, nameravali da prikažu bila je vizuelna svežina prvog brzog trenutka, oslobođena kategorija posmatranja i uobičajene percepcije. Kada Mone otvori svoje oči, on vidi komade boje, išaranu površinu, mnogo vazduha određenog svetlom, i i predmet njegovog slikanja je impresija koju prima. Pol Sezan je okarakterisao Monea svojom čuvenom izjavom: " On je bio samo oko - ali kakvo oko!". I njegove reči su zapravo osnovna koncepcija Moneovog slikarstva. To što je Mone nazvan umetnikom trenutka postalo je njegovo životno delo, jer cilj je bio zamršena nerešiva suprotnost - da se prolaznost sačuva u trajnoj formi.

Klod Mone